Miodrag Djordjević, 1978.
LUMINOKINETI - PREDLOG ZA PONOVNO ČITANJE
Jednom smo napisali da savremenici katkad ne pokazuju obdarenost da uoče i prepoznaju velike istorijske datume i ocene pravi značaj dela u čijem radjanju i sami sudeluju. To je i pravo, jer je nužno odmaknuti se, u prostoru i vremenu. I u mediju fotografije ima takvih iznenadnih obrta, naizgled stranputica koje se pretvaraju u nove čvrste puteve, ali samo onda kada pojedine autorske ličnosti snagom svoje imaginacije uspeju da vide šire, dalje i više nego što klima njihovih suženih medijskih atara doseže, i dopušta da se vidi.
Srpska savremena fotografija ima svoje paradigmatske pojave. Njih čine ona dela ili celine pojedinih autora, koja svojim karakteristikama i iskorakom pokazuju da se može misliti i izvan tokova uštogljene umetničke prakse, koračati i izvan utabanih staza, kroz prostore neosvajane, i nepoznate. Uvereni smo da su Luminokineti Miodraga Djordjevića jedna takva pojava.
O delu Miodraga Djordjevića je puno pisano - a mnogo i rečeno. Nijedan drugi autor u srpskoj savremenoj fotografiji nije toliko višestruko sagledavan niti je ijedan o svom delu dobio toliko kontroverznih ocena. To mnoštvo samo po sebi nije ni loše ni dobro, ali svakako svedoči da je svaki novi ciklus Djordjevićev unosio izvesno uznemirenje u ustajale vode medija fotografije. Njegovo delo bilo je - a i još uvek je - predmet promišljanja eminentnih teoretičara savremene likovne umetnosti - i dosta je dobro obuhvatano, makar da je u tom sagledavanju prevagu donekle odnosilo promišljanje sa dva aspekta: likovno-kritičkog i filozofsko-literarnog (uglavnom impresionističkog modela). Sudovi koji su se oslanjali na poetičke modele primerene specifično fotografskom mediju bili su manje prisutni. Tome je delimično doprineo i sam autor, insistirajući - baš na primeru Luminokineta - da to njegovo delo "ne pripada fotografiji već samo koristi neke od fototehničkih procesa...". Uvodeći ovu distinkciju, i često na njoj insistiraju}i, katkad i sa povišenom frenetičnošću i težnjom da se distancira od medija fotografije, autor se, zaista, donekle udaljio od svog prirodnog okruženja, a da se time nije više približio svetu kome je u tom trenutku tako očigledno težio.
Kada je Djordjević započeo da se bavi svetlosnokinetičkim eksperimentima? Sam je u nekoliko navrata - u intervjuima ili u dokumentaciji - navodio različite podatke. U katalogu izložbe Luminokineti (Salon MSU, Beograd, 1978) za dva rada, obeležena rimskim brojevima DI, i DII, tvrdi se da su nastali 1976. godine. Za iste te radove u katalogu retrospektivne izložbe (Beograd, 1985), u spisku izlaganih dela, navodi se da su nastali 1962. Dakle, ti podaci ne daju potpunu pouzdanost. Prema istraživanjima i drugih autora, npr. gospodje G. Harašić, pisca koji je u nekoliko navrata ispitivao Djordjevićevo delo - mesto Luminokineta je unekoliko naznačeno izvesnim praoblicima, eksperimenatalnim postupkom koji je nazvan "laser-tehnikom". Raspolažući, uvereni smo, faktima koji nama nisu dostupni, isti pisac je vreme nastanka luminokinetičkih eksperimenata locirao čak pre Somatskih metafora, dakle, u prvu polovinu šeste decenije.
Istraživač, medjutim, mora da prati trag artefakata i dokumenata. A na prvi takav trag nailazimo u 1971. godini. Naime, na jednom autorovom autoportretu objavljenom u katalogu samostalne izložbe Portreti beogradskih umetnika (MPU, Beograd, 1971), u pozadini je vidljiv pano sa nizom luminokinetičkih eksperimenata, medju kojima se mogu prepoznati i neka danas poznata dela iz tog ciklusa. Teško je proceniti da li su već tada imala dignitet samostalnih dela ili je pozadina iza lika fotografa samo radna površina sa rezultatima eksperimenata, tako uobičajena u ateljeima kreativnih fotografa. U svakom slučaju, kataloška dokumentacija nam za sada ne daje podršku da su pojedinačna dela tog karaktera već tada izlagana na grupnim izložbama.
Može se pratiti kako su lumino-eksperimenti dospeli u srpsku fotografiju. Ali, kako su se razvijali u Djordjevićevom radu? Deo uticaja - možda i znatniji nego prethodni - došao je iz umetničkih, nefotografskih sfera. Djordjević je pratio umetničke tokove svoje generacije baš kao što je katkada sudelovao i u njihovom nastajanju ili saradjivao sa protagonistima stvaranja tih tokova. Otuda su uticaji savremene umetnosti na njegovo delo (koji su i sa te strane dočli) nesumnjivi. On je dosledno, ali sa merom, vodio svoju fotografsku strukturu stazama savremenih umetničkih trednova. Dva se momenta nameću u prepoznavanju tih uticaja: a/ redukcija sadržaja; b/ razaranje tradicionalne formalne strukture klasične fotografske kompozicije, uz unošenje nefotografskih sredstava.
Već sa ciklusima Apstraktno je konkretno, 1963, i Somatske metafore iz 1966. još uvek se sadržina prepliće sa formom, nekada je tek naznačena, drugi put više je prisutna kroz neku vrstu dodatne literature (npr. naziv dela) nego kroz vizuelnu čitljivost samog dela. Krajem te decenije dolazi do vidnog preokreta u shvatanju uloge fotografije. Najpre se javljaju fizičko-hemijski eksperimenti, gužvanje negativa ili pozitiva (kraj šezdesetih godina). Neposredno zatim, radjaju se hemografije - slikanje razvijačem na foto-papiru (direktnim slikarskim postupkom - kistom!) uz razaranje osetljive površine grubim materijalom, čak i peskom. U tome se prepoznaje uticaj enformela, zatim i nekih drugih primera umetničke prakse na početku sedme decenije. I Antropografije - fotografski otisci telom delimično su oslonjeni na predjašnje ideje, a delom i na već poznata iskustva. Otisci telom na foto-osetljivoj emulziji pozitiva, kao stvaralački motiv u fotografiji delimično su oslonjeni na odjeke bodi-arta i na već poznata iskustva iz onovremene svetske umetničke prakse. Delo Antropograf sadrži jednu dosta jasnu klicu pomeranja, neoštrine koja, istina, nije izražena gestom, ali koja već tad uvodi jedan element koji treba zapaziti. Središnji pasaž tog dela baš nudi jedan od tih likovnih argumenata koje će, docnije, u Luminokinetima, Djordjević dobijati gestualnom postupkom.
Prošlo je gotovo četiri decenije od prvih lumino-eksperimenata i dve decenije od znamenite izložbe Luminokineti u Beogradu. Luminokineti su sasvim izvesno bili nova pojava ne samo na fotografskoj već i na srpskoj likovnoj sceni. Ta nova pojava je ostvarila spoj izmedju medija fotografije i ideje osobenog likovnog sazvučja - više nego bilo koji iskorak drugih fotografskih autora, Djordjevićevih savremenika. Istovremeno, on je znatno približio medij fotografije savremenim umetničkim tehnikama, insistirajući na jednom, do tada u fotografiji zanemarenom, promišljajnom konceptu. Uneo je i jedan nov impuls, razorivši donekle i tradicionalne poglede na verističku strukturu fotografske slike. U isti mah time je dotakao i ivične oblasti svog medija; činjenica je da je Djordjevićevo delo i u prethodna dva ciklusa nagovestilo pomeranje granica medija, ali sa Luminikinetima se još radikalnije, i više nego ijedno drugo u srpskoj fotografiji, približilo periferiji medija i jednoj sferi intermedijskog preplitanja. Pri tom, nije reč o razrešavanju likovnih problema, koliko o zahvatanju u jednu sasvim novu i do tad nedovoljno obradjivanu sferu fotografije u nas, uz unošenje i primerenog, a za fotografiju novog, poetičkog modela.
Cikus Luminokineti Miodraga Djordjevića je osoben primer i zbog vrlo dosledno provedenog kreativnog stava. Malo je primera u srpskoj fotografiji novijeg doba, bar medju starijim autorima koji su delovali u drugoj polovini 20. veka ili još uvek deluju, tako ravnomernog a tako smislenog toka razvoja koji je dosledno vodio sažimanju i zgušnjavanju izraza.
Ali, kako to obično i biva sa delima koja svojom vrednošću nadrastaju domete koje su dosegli u svom okruženju - pokazalo se da su skoro svi Djordjevićevi ciklusi apstrahovanja i lumino-eksperimenata - pa i Luminokineti - došli prerano. Da li je to pitanje naglašene vidovitosti autora ili, s druge strane, neosetljivosti sredine da uoči, pročita, protumači i integriše nove vrednosti u svoje likovno iskustvo, ne zna se. Neka vreme pokaže. Do tada, na nama je bilo da danas, ovde, još jednom skrenemo pažnju na jedan paradigmatski segment savremene srpske fotografije i na istaknutog stvaraoca, Miodraga Djordjevića, čije je delo već za njegova života, ostvarilo zavidno mesto u savremenoj srpskoj kulturi.
Goran Malić